prikaz

Sivcu dade kocku šećera, on iz učtivosti strignu ušima. Ne daj bože da bi zanjakao, taj se prevariti ne da. Pamet ga služi.
Pomazi mu i uši. On ih povi. S magarca rukom Marija krenu da mazi vagon za vagonom svoga vozića, od poslednjeg do prvog vagonetića. Tako stiže do lokomotive. Za njom svita u rukavicama kopira je. Što njena visost, to i oni za njom. Svakim njihovim mazom maženje je raslo. Nakvasalo je do lokomotive. A tamo, ložač, po službenoj dužnosti, zabio se u ugalj da se što više nagaravi i uglja da natrpa, da lokomotiva brže vuče, a pripomaže mu, ko bi drugi do mašinovodja. Ukeba carica njihovu zaokupiranost te se ne pozdravi s njima onako nagaravljenim i šanu mi: “Ajde da probamo moj plavi, (baš takav je bio) moj plavi vozić.”
Brzo razmislim koja je najkraća rečenica za odgovor da drugi u njenoj sviti ne čuju. Rekoh, važi. Bez carice. Samo važi. I zbog toga mi je i danas krivo. Propušteni tren se odmah nečim napuni, ne vredi za njim žaliti, često sebi kažem. Al’ ne vredi, ne morate mi reći znam i sam, kajanje ostaje. Mo’š ga jebati!
Vidite i sami, sasušeni nosevi, od bale  sveže skoreli da sam se raznježio. I raznježio i rasplinuo. Reči me odnesoše van koloseka. Uskog koloseka, normalnog tada nije bilo. Zato svi nazad zajedno sa mnom. Pitam ja vas, gde smo usrali stvar?
“Usrali smo sa železničkom stanicom.”
Tako je, a nismo morali. Kad smo zgotovili prugu, njeno visočanstvo, Marija uvek druga, pošalje gotovu brvnaru za staničnu zgradu - ravno iz Viene. Bila je na točkićima kao da je sad vidim. Zakačena za poslednji vagon, dugačka deset metara u brucu.
Istavite je tako sa točkićima i sa točkićima postavite. Nemojte ih skidati, govorila je ona svom glasonoši dok je čučala na balkonu. I krunisane čučnu bar dva puta: kad piške i kad ih zaboli u ledjima. Carici se tog dana zbilo i jedno, i drugo. Tako da nije mogla prisustovati postavljenju železničke stanice u Grabovu,  ili nije ni planirala da prisustvuje. Ostaće tajna zauvek. Ali neće ostati tajna da su iste večeri točkići nestali.
Neko joj je dojavio, neki žbir, a špijun je najčešća bakterija.
“Koji će joj točkići?”
Tako ste i onda govorili. A sada ja vama kažem, onda nisam, carica je pri tom bila vidovita. Predvidela je da se približavaju belosvetski ratovi, gledala je iseljavanja, preseljavanja, prosejavanja i još štošta. Na točkićima je sve lakše. Lakše i za našu železničku stanicu da umakne, da strugne.
nastavak

“Nisi se ni predstavio?”- opet zapitkuju ove dosadne ptičurine. Prokužio sam ih, ne bi one, al’ zapeo njihov predvodnik, pa sve ih gurka, “pitajte, pitajte, ispipajte!”
Slušaju ptice, svaka im čast. Boji se njihov glavni da nismo neki lovci.
“Šefe, pa zar ne vide da nemamo pušaka, pištolja ni bajoneta, ništa što može barut, nit’ sačmu da prosipa?”
Vide one, al’ strah je od očiju veći. Ma, uostalom, ko bi njih, galebove ... Ni za koji kurac su! Kad moram da kažem. Nisu za supu, nisu ni za čorbu! ni za šta drugo nisu. Nema jela kulinarskog koje ih ljubi. Za nikakvo jelo su. Možda imaju prodju njihova gnjezda, to nisam rekao. Moguće! U Kini, i Indokini, to je već moguće. Daljina je oduvek bila za mene nepoznanica. Pred njom sam, a i sada sam spreman da sležem  ramenima. (Ramena povlačim ušima kao kad se pune paprike). Al’ poštivam, ptice bilo koje da ste: oprez je oprez. I na kraju krajeva, oprez je vaš, dobro vašeg vodje, šta ja imam s tim? Poštujem, eto, samo toliko.
Nisam se ni predstavio, velite, a noseve, crvene i balave, jošte pri tom dlakave, bradavičave u snop vežem i pritežem. S kojim pravom? i to je vaše. Pokrivam se sav savcat pravom šefa, šefa ovih nosonja, ja inžinjerac gradjevinske operative; je l’ vam sad jasno što ja sa njima ovako?!   
Dala nam Sivka, magarca nad magarcima, proveren beše. Miran, a ko je miran, on je i pametan. Po ceo dan je znao pod murvaćem biti ako nema posla za njega. Nešto bi žvakoljio, obično neke sasušene lekovite travke.
A kad se radilo, bila je to druga priča. Prvo bi njakno, tek da nas okupi. Vas i mene. Onda bi sledilo: za mnom, inžinjerci – to se na mene odnosilo; za mnom graditelji – to se na vas odnosilo. On pred nama, mi za njim. Kud on, mi tuda. Tako celom trasom. Karte i pribor nosimo i crtamo, skiciramo kuda će pruga. Pametan je Sivko, nemam druge. Nikakve razlike medju nama. Stoji, jedino, ako baš h(!)oćete, da je imao veće uši i da je h(!)odao na četiri noge. Što se slobodno može uzeti kao njegova prednost nad nama.
I šta će biti? Sami ste svedoci. Izgradimo prugu po njegovoj intuiciji – boli glava – sijala se pruga k’o pasja muda – i danas se verovatno sija. Po njoj su vozovi prelili, verovatno i danas prele, naginju se i fućkaju. Milina jedna. Sve jezde, jedan za drugim po redu vožnje. Milina jedna, ne rekoh(!) bez veze. Bez razloga.
A, Marija, uvek druga, kod mene zauvek prva, dodje na dan otvaranja pruge. Ni pre ni kasnije. Cap! na taj dan.
nastavak

Išššššššššš, zlurada ’tico! Velim predvodniku galebova koji ovo sa visine prisluškuje. Išššššššš u visine! Samo da ga oteram, da ne čuje što ću reći: rado bi mu krilo skršio da vazda baza - po deponiji samo.   A, možda i ne bi’. Sve me je prošlo. Dogovorite se kome ovo priznanje upućujem jal’ jatu galebova, jal’ vama nosonjama, jal’ uvaženom, brižno čuvanom svakom čitaocu iz potonjeg ’vijeka’. Odlučite sami medju sobom. Izmičem se za trenutak “koji večnost traje” - drugi rekli, pa porekli, ja i’ samo citiram. Imam vremena na pretek, ma ne kurčim se, samo konstatujem. Tako je - ali neću da vas čekam.
Marija, marija, marija! Zar nju da izneverite i ja sa vama. Reko’ ovo jer ste me povukli. Čudno za ovo se ne ljutim na vas. Prestanite, bre, sa tim nosevima! Prestanite da i  da ih zabijate u snoplje.
Zato, molim, tri-četiri: Fuuuuuuuuuuuuj! jjjjjjjjjjjjjj!
“FFFFFuuuuuujjtttoooo!!!” – dobro nije k’o moje, ali dobro je. Dobro je od koga je, kažu, to ne važi. Zaista dobro, priznajem.  Reko’, čujete li me, priznajem.
Zar nju, Marijicu da izneverite i ja sa vama? A izneverili smo. Molim, molim, mir! Saaamo slušajte, ništa mi ne govorite! Izneverili smo, izneverili i to debelo. I vi, poturam ih, i ja sa vama. Svi, svi do jednog, jebi ga!
“Jebi ga!” – i vi u horu za mnom, mada ’pjevati’ ne umijete. I milo mi i nije mi milo.
Dala nam carica Marija magarca ...
“Sivka!”
Baš njega. Reče nam, ’oću reći, reče meni, reče carica Marija, izdašna Marija, “evo vam ga, ali obavezno da ga vratite!”
Ja joj ljubnem ruku i obećam u vaše ime, “biće kako kažeš“. I ljubnem joj još jednom ruku i zlatnu narukvicu na njoj. Istog trena napravi carica lepezu od svojih trepuški    nad krupnim očima, zalepeta njome i zapreti. Ona je to znala kao niko, “da dodješ večeras k meni”.
Prepanem se: nemam s čim. “Neka te moji posilni dovezu.”
Prisna mi bi njeno visočanstvo, visočanstvo carice Marije, u tmurnoj kabadahijskoj noći punoj kiše i vetrova, koji su sve šamarali fljas, fljas, kažem sve ama baš sve, osim nas dvoje ušuškanih u starom srednjevekovnom zamku, specijalno odabranom za ovu priliku i posebno da naglasim, odabran za petak(!) koji na taj dan pade. A nas dvoje smo bili niko drugi do njeno visočanstvo, carica Marija i ja.
nastavak

“Nema ali. Ne dozvoljavam ti! Rečca ’ali’ isključuje svakog živog stvora pa i ovog jadnog pauka. Ne dopuštam jer ja to mogu. I ćef mi je! da blombiram kako bih izrazio svoju nadmoć nad tobom, jadni rabu.
Rukom i čarapom na njega, na druge ne smeš. Ali ne bih o tome. Ma da si sto puta vlasnik ovog doma, ne i ne. To ti je upozorenje.”
Kako može neko bez kucanja, kako može tek tako da bane, uće mi u kuću, ponaša se komotno, pitam te nevidljivi!
“Ne ljutim se ja na tebe, mekušcu nijedan. Ti pitaš mene, jer će ona pitati tebe, jasno mi je. I zbog toga sam iznad, i zbog toga se najčešće izmaknem u nebo.
Pa, to je samo pauk. Kao i svaki stvor i on ima pravo izbora. I on je izabrao vas, porodicu Strmić. Čast da vam je! A ti, Dobrivoje, glava porodice, pa pauka u glavu. Ne ide! Ja ti to kažem. A moja je bila i ostala poslednja.
Šta bi da si ... da si u Gazi. Tamo malo, malo pa tenk uskoči nekome u dnevnu sobu. Nazove samo dobar dan ili dobro veče. A ukućani njemu ni to. Samo se ladno pokupe i jedan po jedan u kuhinju, gde pokupe najosnovnije posudje i lagano da laganije ne može napuste kuću.”
“Hoćeš li, već jednom, ti nesposobni Dobrivoje, da ucmekaš napenaljenog pauka ili da mu naplatiš, kako bog zapoveda, zaostale mesečne kirije. Jer, niti nas je pitao za cenu, niti za uslove plaćanja. Vucibatina jedna, kao što si i sam, Dobrice.”
Čuješ li je, nevidljivi!
“Čujem, čujem, Dobrivoje! Samo za razliku od tebe, ja sam daleko u nebu. Bolje da me meterološke prilike spiraju, nego ova tvoja! Zbogom mi bio, red je da se predstavim: ja sam  za tebe, nevidljivi.”
nastavak

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Njeni odu na posao, nju ostave samu. Nije imala igračaka, a ona šta će. Nije to kao sad. Uzme konjića ponića – njeni ga držali, iza cirkusa zaostao – pa, jašššiii. I da vidite, gospodo direktori, svaki nauk dobro dodje. Pa i njoj, Biljki.

“A, ti si, piskaralo, što morališeš, ti si kao bolji od Borivoja, a?

Evo, priznaj, nema uzmicanja. Pa i sam, dok trasiraš ove redove - dvoumiš se: da li nastaviti ili prekinuti.

Ne, zbog nedostatka inspiracije kako bi neko mogao pomisliti, nego zbog one mattttorke. Sada je, evo, cik zore. Na satu je baš 4 i 25. Nešto te vuče njoj da odeš, da je probudiš. Neopranih zuba, toplu uzmeš, izbljuješ malog u nju,  i, i, reci sam: mrakom se zagrneš i vratiš.

Ali se premišljaš.

Morao bi da slušaš njenu priču, do koje ti nije, slušao si je toliko puta već. I pored njene priče, smeta ti i što ostavlja kapljice žutog na čaršavu i neku čadj na peškiru, kad je obriše.”

Baš je ubriše, ne obriše, gledao sam kad je to radila. Više odgovara ubriše.

“Ne poričeš da je amortizovana, ’sise joj se više ne mogu naduvati, stoji’. Ali stoji i to da je u njenu peglicu ugradjen motor mercedesa. To majka priroda uradi. Pa, Darica prede li, prede. Put joj nije bitan, da l’ džombe, da l prašina, samo ... samo nek je dug.

Ne smem dalje. Nego, piskaralo, marš u redove! Ne izlazi iz njih! Da sad izdrkaš, ne dolazi u obzir! Ako bi to uradio, bio bi nervozan na poslu. Krećeš za dva sata. U toku dana bi pljunuo šefu u lice, zamaglio bi mu šoferšajbnu.

A bolje je bez toga proći.

Šef bi te, pametnica, opteretio stranicom o disciplini i stranicom o otkazima - na koji on ima pravo.”

Dobro, ptice neselice, veselice, poslušaću vas!  Idem pravo u sredinu.

nastavak