prikaz

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

„Mamine su, tanke i špicaste.“ Rođenica Tegli svoje.

„Tvoj otac je bio lep čovek, a imao je uši različite fele. Jednom je u kafani nama prisutnim pokazao. Svi smo se smajali. I on se smejao dok je držao kosu sklonjenu preko onog manjeg, drugačijeg kroja. Ovo je njegovo!“ pokazujem na njeno levo.

„Moj otac je bio lik.“

„Bio je štono kažu mesečar. To je onaj što srkne malo više i još poviše, dvoljno za tri dana. I onda krene volju da ispunjava. Samo sebe kroz vreme i kafane guraju. I Mirko je. Crn, visok, letva u leđima. Divota ga je videti kad pjehe prođe. To kad je trezan, izvan tih triju dana u mesecu. Ode on i do balotaša. Otišao mu brat Vukan, i on ajd za njim. Svakog dana po podne, kad je lepo od maja do septembra, ispod lipa i lipovana. Bežali su od kafane, lekar rekao ili lekar ne rekao, bežali su, sklanjali su se. I posla im je bilo dosta. Stvorili su. A od malena se krenuli, I stvaranje dosadi.

Zaboravio sam na Rođenicu. Obratim joj se: „Imaš li momka?“

 „Imam, aliii...“, oteže ono ali, koje se gubi muklo u grlu sve dublje. „Tražim nekoga ko je nalik mom tati.“ Gubitak svaki boli. Nenadani, najviše. Nenadani, predugo traje.

„Nismo razmenili mobilne“, vedrim. Oni moji pomenuti zvezdasti i lojavi šefovi uklanjaju se na nebu. Imaju razumevanja. Zaboravili i oni na poreze i ostale dažbine. Prisluškuju, do prisluškivanja im je. Najviši, oni gore, oni su tek torokuše. Ne verujete? Neću vas uveravati.

„Nisam ga ponela“, Rođenica preturila je dno tašne.

„Kaži broj!“

„064/872563, samo me zvrcnite. I ja ću znati da ste vi.“

„Navrati kad poželiš. Kući mi niko ne dolazi. Ja sam sve prijatelje zamolio da mi više ne dolaze. Otkad je otišla Mrena ne želim nikoga.“ Poslušao me i Letin. I sad ga gledam kako trlja ruke kad se pojavi. Sav se snebiva. Stidi se, stvarno se stidi. U početku se još više stideo. Posle mu je to mrešćenje šaka postalo zaštitini znak. Uvalio on, onoj devojci, uvalio posle jednog braka, za koji kaže nije uspeo ona je bila luda, drugog, profesorica bila, ćušnula ga je čim je stan kupila, s profesorom se svojim gnječila, i on ovoj debeloj devojci zavali. Ona se najavi u dogledno vreme. Kći dolazi, on je prihvati. I procenat alimentacije. Godine gomilale alimentaciju. Ušao je u statistiku, prvi je otac koji je otišao u zatvor zbog neplaćanja alimentacije. Debela devojka se već udala za matorog i situiranog koji je voleo debelo i toplo, pomogućstvu pretoplo. Ona bila, ona ostala.

nastavak

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

„Zdravo, gospodine Tikvine!“

„Zdravo, Rođenice!“

Zaviruje u kancelariju do mene. Uklanja se, vitoperi kroz vrata.

„Pauza je?“  pita sebe, prazninu u kancelariji i pitaće mene.

„Pauza je, nema nikoga“, potvrđujem.

„Šta treba? Nešto si naumila.“ Biram ja umilne, starinske reči. Reči u odnosima za otopljavanje.

„Treba da overim ovo. Završni računi za preduzetnike.“

„Daj, ja ću.“ Ulazim u svoju otvorenu kancelariju i rečima povlačim Rođenicu. „Sve si obeležila, svaki bunt, svaki završni račun o poslovanju.“ Ćuti, odobrava. Tako na jednom piše: za Zinku, na drugom za Macu, trećem za Eriku, četvrtom za Slomića. Zinka, Maca, Erika i Slomić su moje koleginice i kolega Slomić. I sve ja njoj izoveravam. Tapa, tapa, tap! Nije štembilj poskakivao, već sam ja samo paraf udarao umesto mojih navedenih, koji su zdimili na pauzu. Zdimili, i dalje se dime, zato što je pola sata malo za sve domaće koje su im naručili ukućani: neradnici, radnici bez posla, učenici bez škole, učenici sa puno škole, kupljene, ili polovne, hrkadžije, noćne ptice, sovuljage, mamipare, svi, svi. I ne razmišljaju šta razmišljam ovog trena. A sve mislim da li da ovde ubacim razliku između štembilja i pečata. Štembilj je četvrtast i velik, i treba ga jako lupiti, a pečat je mali, okrugao i samo se pritisne. Pritis, ovako pritisnem. Hip! Odvojim ga od papira. U svaki se uljubi.

„Nemojte ako ćete imati problema.“

Smejem se. „Ih, Rođenice!“, a mislim, toliko toga sam mogao i trebalo je da napravim, kad bih se ponovo zaposlio razdevičio bih ovaj državni buljuk. Zabole me što će se neko od kolega ljutiti. I onih gore. Puno zvezda, a nijedna ne sija. Sve svetle, svetlost ih lojave otkriva.

„Mami sam o vama pričala. Samo sa vama mogu ga porazgovaram.“

„Nemoj da se sikiraš, Rođenice. Sve dođe na svoje. Da vidim uši.“ Okreće glavu u stranu. Pokazuje. Zavirujem. Smeje se ona, smejem se ja. Ona se smeje, jer se i ja smejem. Nekada od drugog prihvatimo nešto, ni sami ne znamo zašto. Sugestija, mora da je. Jeste, ona je.

nastavak

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

„Tikvine, imaš stranku. Onaj prevoznik“, zašla da me traži Čedna po kacelarijama. Našla me kod Zinke.

„Ima i on mene“, velim joj, ona već izlazi. Zinka se smeje. Nastavim da gledam u raspored, tražio sam iznos penzionog za pokojnog Predraga Tanaskovića za 1992. godinu. Pokojnicima treba verovati. Ne treba ih ulepšavati. Oni to i ne traže. Onaj ko je bio zao za života, ostaje zao. Onu rečenicu „o pokojniku sve naj“ preškrabajte bar u nastajanju „Belog kantuna“. Preškrabajte i Predraga Tanaskovića.

„Kako tako, nezahvalniče o njemu. On bi te jedini u selu pozivao kad naiđeš da svratiš na pivo“, solite vi krupnijom solju.

„Neka vas.“

„Šta ti to znači: neka vas?“

„Od tog piva dobio sam sračkalicu.“

„Ti jesi, ali tvoj drugar nije.“

„Nije. Nije to zbog toga. Ostavite me da gotovim ove redove.“  Penzijska osnovica za jednu godinu se otimala. Nikako da je nađem, a njegovog kompanjona, treba da su isti, Knežavara nađem iz cuga. Pomalo sam se srdio na samozvanog doktora Raguša, isti Anštajn, koji je u ime Predragove udovice podneo zahtev. Ostavio sam dalje traganje. Terijer je izašao iz rupe bez jazavca. Kad u kancelariji zaseo on, i već žvaku rastežu - Svemir. Čedna s njim ćaska. Uveliko razvukli.

„Zdravo, Tikvine“, opa, već me upamtio; pre će biti da me Čedna oslovila i on utuvio. Ostaje mi utanjeno: „Zdravo.“ Savio je papir, daje mi ga. Prepoznajem, poziv, poglednem, i to drugi poziv, gore je rimsko dva. Već je stigao, već se on odazavao.

„Otići ću do Nadežde“, bilo je poslednje što sam čuo od njega. Time je završavao razgovor sa Čednom. Uveliko su bili u njemu kad sam ušao. Ugnjezidili se.

„Ti se, Svemire, ti se na ovaj poziv ne odazivaš, ni na onaj prvi nisi se odazvao, tako ću ti oduzeti PIB.“ Ćuti, ništa mu nije jasno. Ja začinjavam: „Takva je procedura.“ I još tome: „Ako dobiješ pre rešenje, donesi mi, može i po njemu da se povrati PIB.“ A, sve mislim što sam mu rekao da ću oduzeti mu PIB. Njima će preneti. Pre svih, onom pištoljdžiji. Onom što je sa njim dolazio. Onom što mu je kaput. Onom što prianja za Svemira. Krpelj mu. Sisa ga.

nastavak

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

„Nema ni ovde“, isturila razdeljak na guzičici direktorica Krinka Janana, za kojom sam doskakutao. „Nema ni ovde“, sike joj lepo stoje. Dva šipka. Ne bilo koja. Ona dva što bogato narastu pored Jandovačkog jezera, u udolini. Nisu mali. Taman su. Prija im velika radijacija. Njome se hrane i bujaju. „Nema“, pilji u mene bonzai žirafica. Šipak iščeznu.

„Nema brige. Kao da smo pronašli. Ništa ne brini. Pokušaću na drugi način. Imam neke ideje, pa, ako ne uspem, onda ću u arhivi premotavati.“ A sve mislim: Gasov mi je telefonom rekao da ima papir da je radio devedesete u Komitetu. Mirama, sindikalka mi je obećala da će to naći ...“

„Važi“, plen mi izlete iz ruku. Nije ti ni bio pošteno u rukama. Što je ne stisnu u arhivi kad si krenuo? što joj ne uze papir, što joj ne oslobodi time ruke? Što si joj dao da uzmiče? Voda, voda nadolazila, najlakše je reći? Usro si se. Pizdo, još jednom strah te je obljubio. Sledeći put, šta sledeći put? Nema druge. Reći ćeš joj da si sanjao arhivu, i vas dvoje da se mazite Uzećeš joj mobilni, predložićeš joj da ostane posle posla, da dođe k tebi, kući Čoveče, ne daj joj da ti se smeška. Tamponiraj joj smeh, to je pola uspeha. Namakni joj gubice na tvoje. Tamponiraj. Za početak. prihvatiće tvoju vatu. vata na vatu. Uspećeš!

Što joj ne reče: „Ovde bi se mi mogli voleti.“ Dan ili noć? jasno bi ti bilo. Da si podigao dva prsta. Ona bi rekla: „Izvoli“! Ti bi joj odgovorio: „Ja sam za škripu kreveta.“ I krenulo bi. Ma, šta krenulo? Završilo bi se.

„Koja sam ja konjina!“, hodnik upi moje reči. „ Dozvolio sam da mi potkovica spadne.“ Nisam primetio da ovo izgovaram na glas.

„Izvolite, gospodine!“  Kočijaš s punom opremom, sa šeširom i kamdžijom na klupi sedi. „Samo da overim knjižicu. Konji čekaju napolju.“

„Je li to stigao seoski turizam?“ pitam ga. Klimnu mi glavom. Šešir mu spade. Nogom ga nabodem i nabacim njemu na glavu.

„Stigao seoski turizam“, pokazao je zlatan zub. Ostajao sam bez razloga. Neka paprat me zaustavila. Oko mene se njihala, Stezala mi kolena. Kočijaš sa isturenom zdravstvenom knjižicom povrh paprati nije progovarao. Nisam uočavao kako odlazim. Nekako sam otišao.

nastavak

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Dobio sam imeil, pisan u 17:31. Pod naslovom „najeb“. To najeb ukazuje mi na ozbiljnost.

Bio, u sudu radio činovnik, tu pokraj nas, e, taj Bole, kada mu zatreba dođe kao vepar, papir na sto i „odma’“, žurno mu. Ako u kancelariji ne bude nikog, on na doneto mrtvačku glavu okine, to znači da mu je hitno „odma’“. Mrtvačka glavu nosio mu je njegov interni pečat zasađen na prstenu. I on tako prstenom drkne u papir. I svima je bilo jasno . I meni je sada jasno. Ali ovo dopisujem posle već dole iščitanog. Ne žuri mi se. Ne sapunam se. I ne samo to, nego ovo najeb seti me, jer mozak ne miruje, seti me da sam sanjao penzionerku Plavušu; noćas sam je sanjao. Bilo je nešto. Sama je htela. (Uvek za lepim ženama govore da se kurvaju, da ih neko tuca; stalno je neko nad njima u priči, nečijoj. O ovoj Plavuši - imenom je nismo zvali - dok je radila, nije se tako govorilo. Samo sam jednom čuo, ko mi je pričao ne sećam se, da ju je davno jebavao neki pripravnik iz pravne pomoći sa naočarima. Ja sam, opet kvarno, opet od mene, ja sam siguran da ju je redovito održavao, ne njen aviomehaničar, već njen šef sa jednim bubregom. Šef bez jednog bubrega. Falio mu je jedan od pupka naviše. Njega je izgubio. Ostalo mu ništa nije falilo - to ja kao muškarac o muškarcu.)

Zasmrdi trač. Štrcam unaokolo. Kadim. Izmičem se. Miris napada bronhije, ove prve, moje bronhije, neće dugo. Napustiće će ovaj prostor, zadovoljiće se atmosferom i njenim bušnim omotačem. Tako kažu naučnici. Njima treba verovati. Oni sami, svoje istine posle nekih desetleća pretvore u neistine. Tako su hvalili, kad sam ja u pitanju, hvalili kiselu vodu. Nazivali je i muškom vodom. Dotle dogurali kad je hadvaodvaputa u pitanju. A, onda u ovim mi godinama, čitam, čujem, ne valja kisela za jetru. Neki ni mleku ne veruju, osporavaju mu bele, čiste vrednosti.

Na ekranu poruka: „Moj Tikvine, nikako se ne javljaš. Sutra rano idem da je čekam ispred kancelarije, kada će doći i da li će doći, uopšte.“ Uopšte, ovo ispred uopšte mokro. Iz njega cedim. Prosipa se. Iscedim. I dalje kaplje. Garabranko kalemi bundevu i tikvu. I dalje zaliva. „Izgleda da mi je zaista određeno da najebem zbog njene zajebancije. Pokušaj joj poslati poruku, ali ne kazuj da ću je ujutro čekati tamo. Garabranko.“

nastavak